Sticanje prava svojine održajem
Sticanje prava svojine održajem predstavlja jedan od najstarijih i najvažnijih instituta stvarnog prava. Ovaj način sticanja prava svojine omogućava da se pravo svojine nad određenom stvari stekne na osnovu dugotrajne i neprekidne državine te stvari, pod uslovima koje propisuje zakon. U pravnom sistemu Republike Srbije, ovo pitanje uređeno je Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa.
Pojam i uslovi za sticanje prava svojine
Održaj je originarni način sticanja prava svojine, jer se ne zasniva na pravu prethodnog vlasnika, već na samom zakonu i stiče se na osnovu državine određenog kvaliteta i protekom određenog roka. Dakle, održaj kao način sticanja prava svojine definiše se kao sticanje prava svojine nad stvari putem njenog dugotrajnog i neprekidnog držanja, pod uslovom da su ispunjeni svi zakonom propisani uslovi. Prema članu 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da bi neko stekao pravo svojine održajem, mora imati zakonitu i savesnu državinu, odnosno savesnu državinu tokom određenog vremenskog perioda.
Pojam državine
Državina je faktička vlast na stvari, bez obzira na to da li držalac ima pravni osnov za držanje stvari i nezavisno od toga da li držalac veruje da je ovlašćen da vrši tu faktičku vlast ili ne. Ovaj pravni institut je ključan u stvarnom pravu jer predstavlja osnovu za mnoga pravna pitanja vezana za svojinu i zaštitu prava.
Državina može biti neposredna i posredna. Svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari ima neposrednu državinu. Takođe, državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu i to je posredna državina. Ukoliko faktičku vlast na stvari vrši više lica onda postoji sudržavina.
Državina se gubi kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari. Međutim, ako je držalac privremeno sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje, on ne gubi državinu.
Zakonitost državine
Zakonitost državine podrazumeva da je državina zasnovana na punovažnom pravnom osnovu, onom koji nije ništav ili rušljiv. To znači da držalac mora imati pravni osnov za držanje stvari, kao što je ugovor, rešenje o nasleđivanju ili drugi pravni akt. Državina koja je stečena na nezakonit način, kao što je sila, prevara ili zloupotreba poverenja, ne može biti osnov za sticanje prava svojine održajem.
Savesnost državine
Savesnost državine podrazumeva da držalac mora biti uveren da svojim držanjem ne povređuje tuđe pravo. To znači da držalac ne zna ili ne može da zna da je stvar koju drži nije njegova. Ako držalac zna ili može da zna da stvar nije njegova, ne može steći pravo svojine održajem. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja, jer ukoliko u bilo kom trenutku sazna da stvar koju drži nije njegova postaje nesavestan i gubi pravo na sticanje prava svojine održajem.
Rokovi za sticanje prava svojine održajem
Zakonom propisani rokovi za sticanje prava svojine održajem razlikuju se u zavisnosti od vrste državine. Kada je državina zakonita i savesna, pravo svojine održajem na nepokretnostima stiče se protekom roka od 10 godina, a na pokretnim stvarima protekom roka od 3 godine. Za savesnu državinu koja nije zakonita, potreban je protek roka od 20 godina za sticanje prava svojine održajem na nepokretnim stvarima, odnosno roka od 10 godina za pokretne stvari.
Vreme potrebno za održaj počinje da teče onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci.
Posledice sticanja prava svojine održajem
Nakon proteka zakonom propisanih rokova i ispunjenja svih zakonom predviđenih uslova, držalac stiče pravo svojine na stvari. Ovo pravo se ostvaruje sudskim putem, podnošenjem tužbe radi sticanja prava svojine održajem mesno nadležnom sudu. Uz tužbu, držalac stvari prilaže sudu potrebne dokaze kojima dokazuje ispunjenost zakonom predviđenih uslova za sticanje prava svojine. Nakon sprovedenog dokaznog postupka, sud donosi odluku. Odluka se odnosi u formi presude, kojom sud utvrđuje da je tužilac stekao pravo svojine na stvari održajem. Navedena presuda ima deklarativni karakter, što znači da se njom samo konstatuje stečeno prao tužioca, koje je isti stekao na osnovu zakona, odnosno ispunjenjem svih zakonom propisanih uslova za sticanje prava svojine održajem. Nakon ishodovanje presude, vlasnik može upisati svoje pravo u javne knjige, kao što je katastar nepokretnosti, čime se ostvaruje puna pravna sigurnost.
Zaključak
Sticanje prava svojine održajem predstavlja važan pravni institut koji omogućava zaštitu dugotrajne i savesne državine. Ovaj način sticanja prava svojine podstiče stabilnost pravnog prometa i obezbeđuje pravnu sigurnost držaoca. Pravilnom primenom zakonskih odredbi o održaju, ostvaruje se ravnoteža između interesa držaoca i zaštite prava vlasnika, čime se doprinosi uređenju stvarnopravnih odnosa u društvu.
Napomena: Stavovi koje je autor izneo u ovom stručnom članku predstavljaju shvatanja autora teksta, koja se zasnivaju na tumačenju autora i propisima važećim u trenutku njegovog objavljivanja, i ne predstavljaju obavezujuće instrukcije. Ovaj članak predstavlja autorsko delo, koje se bez dozvole autora ne može objavljivati u celini ili u pojedinim njegovim delovima.
